U sobi u kojoj je radila kompletna ekipa od početku rada televizije u zgradi Radio Beograda, dobila sam parče stola, pisaću mašina i 50 USIS (United State information service) žuranala (150m - 16mm filmska traka).

U sobi u kojoj je bila kompletna ekipa koja je radila na početku rada televizije dobila sam parče stola, pisaću mašina i 50 USIS (United State information service) žuranala (150m - 16mm filmska traka).

Uz filmove dobila sam i tekstove sa popisom kadrova i sadržinom pojedinih storija. Svi tekstovi su bili na engleskom jeziku. Kroz svoje gimnazijsko školovanje učila sam francuski jezik, a od engleskog nisam znala ni kako se kaže broj 4. U to vreme bilo je malo ljudi koji su govorili engleski, tako da sam se odmah suočila sa problemom prevođenja tekstova. Uz rečnik i neznatnu pomoć ljudi koji su znali engleski, uspostavila sam matičnu kartoteku primljenih žurnala. Ono što sam odmah na početku shvatila bilo je da je dokumentacija TV operativna služba, da materijal mora da bude obrađen i lako dostupan kasnijim korisnicima. Prvi posao je obavljen, žurnali su obrađeni - registrovani. Sada je trebalo razvrstati po kadrovima. Tako je uspostavljena nova kartoteka tzv. PREDMETNA KARTOTEKA. Svaki registrovani kadar upisan je na matičnom zelenom kartonu i dobio je svoj beli predmetni karton.

I jedna i druga kartoteka smeštene su u dve kartonske, a kasnije drvene kutije. Pošto još nije počelo emitovanje programa, jer se  sve to odvijalao od 1. jula 1958. godine, mogla sam relativno mirno i ležerno da obavim taj početni posao. Predviđajući nalet materijala kada program počne, obratila sam se glavnom i odgovornom uredniku, tada Vladislavu Mitroviću, sa opaskom da taj posao neću moći da radim sama i da je potrebno da se pozove još radnika. Bez pogovora dobila sam pomoć u ličnosti Spomenke Nedić, koja je zajedno samnom započela taj pionirski posao. Međutim, shvatajući da je to ipak mukotrpan posao, Spomenka je ubrzo prešla u redakciju dnevnog programa.

Nedugo zatim prešli smo u zgradu na Sajmištu, gde sam za dokumentaciju dobila jednu radnu sobu (veličine 3x5m) i isti takav prostor za odlaganje filmskog materijala. I jedna i druga prostorija bile su prazne, tako da sam od scenske tehnike dobila  (prema mom zahtevu) kabasti orman sa četiri reda fioka za smeštaj kartona, i drvene police do plafona u sobi za odlaganje filmova. Magacinski prostor je počeo vrlo brzo da se puni. Filmovi su odlagani u metalne kutije, od 300m.

Na Sajmištu sam vrlo brzo stvorila ekipu. Kako je stizao i materijal od raznih agencija, primila sam prevodioca za engleski jezik (Milena Petrović - Beba, diploma Filološkog fakulteta, grupa za engleski.) U magacinu filma zaposlili smo Stevana Višackog za brigu o prispelom materijalu i Olgu Sinđelić kao pikera (kasnije montažer) za kontrolu i pregled filmova. Nismo imali montažni sto nego je pregled filmova obavljan na maloj spravici zvanoj LITA (postoji sačuvan primerak u dokumentaciji), poput pisaće mašine. Ta mala LITA sastojala se od dva kotura, na jedan se namotavao film koji je preko ekrana veličine dopisne karte uz ručno motanje druge trake prelazio na sledeći kotur. U početku su filmovi ostali kao celina, dok je vrlo brzo konstatovano da korisnici ne vode mnogo računa o materijalu, pa smo odlučili da dnevnike odvajamo po storijama, koje smo uvijali u običnu hartiju sa brojem i naznakom iz kojeg je dnevnika storija. Te storije su pakovane u kutije u koje smo stavljali kamfor, kao jedino sredstvo za održanje vlage kako se traka nebi lomila i sušila.

U to vreme upustila sam se u veliku bitku za savladavanje engleskog jezika. Tada na Institutu za eksperimentalnu fonetiku u Jovanovoj ulici, 6 dana nedeljno, imala sam po tri časa. Kod kuće sam radila još toliko, i posle prvog kursa već sam uspevala da (savlađujući terminologiju) prevodim prispeli materijal. U odsustvu mog prevodioca mogla sam da lično pravim bilten prispelog materijala koj sam distribuirala po stolovima novinara, koji su pratili razne oblasti. Kasnije sam diplomirala na Katedri za engleski jezik na Višoj pedagoškoj školi i tako upotpunila neophodno znanje engleskog jezika. Agencijski materijali su obrađivali teme od političkih do mode i raznih zanimljivosti. Tako su zainteresovani novinari mogli uz domaći materijal da koriste i ovaj prispeli strani. Kako se posao razvijao tako sam i ja popunjavala svoju ekipu. Divna Korbutovski, Nevena Novaković, Milica Pamučina, Borko Tomov. Ta ekipa je obavljala sve poslove do prelaska u zgradu u Takovskoj 10, gde su uslovi bili daleko povoljiniji. Pored radnih prostorija, dokumantaciji je namenjen veliki prostor za odlaganje arhivskog materijala (dva magacina oko 400m2). Prostorije su bile snabdevene metalnim policama i sa odgovarajućim klimatskim uslovima. Tek u Takovskoj započinje razvoj službe dokumentacije. Osnivam odeljenje diskoteke, fototeke, priručne biblioteke a kasnije, dokumentaciji se pripaja i magnetoteka. Uporedo sa novim odeljenjima, popunjavam i kadrove. Takođe, posle više godina rada SVI-SVE, odvajam kadrove prema pojedinim poslovima i postavljam vođe grupa. Sazivam svakog ponedeljka sastanak sa vođama gurpa i posle razgovora i sugestija izvlačim smernice za dalji rad.

Sada već imam grupu prevodilaca: Milena Petrović, Jasmina Anđelić, Nada Pejović, Vera Delić i Mirjana Raičković. Zastupljeni su engleski, nemački, ruski i francuski jezik.

Dalje, formiram grupu stručnih saradnika koji rade na obradi prispelog materijala. Tu su: Jelasaveta Rabrenović, Nevena Novaković, Divna Korbutovski, Đurđina Teokarević, Branka Živanović, Borko Tomov, Mirjana Milosavljević, Milinka Marković, Milovoje Semiz a kasnije i Goran Mitrović i Dušan Milosavljević. Tehnički saradnici u filmskoj dokumentaciji su bili Lađević Spasoje, Bubalo Zoran i Vesna Došen čija je obaveza bila briga o primanju i izdavanju (po zahtevu korisnika) i skladištenju filmskog materijala, kao i o urednom održavanju magacinskog prostora i očuvanju uskladištenog fonda. Usled rapidnog povećanja programa raste i matična i predmetna kartoteka, a radi zaštite nabavljen je rotirajući kartotečni orman. Za vreme političkih previranja i velikih nemira u zemlji 5. okobra 2000. godine, neobuzdana masa je zapalila zgradu televizije. Vatra je zahvatila prostorije dokumentacije koje su se nalazile na međuspratu. Zahvaljujući saradnicima koji su pri odlasku sa posla uredno zatvarali pomenuti orman, spasen je dragoceni zapis filmskog fonda koji bi bio potpuno neupotrebljiv, čak i uz pomoć vrhunskih stručnjaka. Radi zaštite magacina, na moje insisitiranje, ugrađena su protivpožarna vrata koja su se u ovim događajima pokazala dragocenim.

 Kao ispomoć u dokumentaciji radili su preko studentske zadruge mnogi studenti od kojih se zadržao Mileta Kečina, koji je izrastao u vrsnog dokumentaristu, a danas po završetku Filozofskog fakulteta rukovodi INDOK centrom.

U odeljenju fototeke u koju su se slivali svi fotosi prošli kroz program ili pripremljeni za naredno emitovanje, radile su Nada Gligorijević i Dubravka Jurela. Po odlasku Jurele Dubravke u fototeku dolazi Predrag Perić.

Fond priručne biblioteke, snabdevene svim do tada izdatim enciklopedijama, monografijama iz oblasti umetnosti, statističkim godišnjacima i sličnom literaturom neophodnom za rad na programu, bio je poveren Bubalo Ljiljani i Mirjani Šolić koje su imale stručnu bibliotekarsku školu. Pored knjižnog fonda, bibliotekari su brinuli i o koričenju dnevnih listova na mesečnom nivou.

U diskoteci su radili Tatjana Menković, Dušan Predić i Mitar Kečina. U diskoteci je smešteno nekoliko stotina, a kasnije hiljada, ploča koje su bile velika pomoć u kreiranju programa, jer su do tada muzički saradnici odlazili u diskoteku Radija, što je uzimalo mnogo vremena muzičkim urednicima. Pored ploča u diskoteci postoji zamašan fond tonskih zapisa i efekata.

S obzirom na veliki priliv materijala, i veliko korišćenje uskladištenih filmova, ukazala se potreba za pregledom i odabirom materijala za pravlejnje programa. Pa je dokumentacija dobila nekoliko montažnih stolova i odeljenje montaže. Na tom poslu radili su: Tomislav Mitrović, Tešič Miroslav, Kraker Ludvig Bata, Dragan Mišić, Stevan Timotijević i Ilinka Drobnjak. Po pregledu i odabiru materijala od strane autora emisija, obeležene sekvence dostavljane su laboratoriji na dubliranje kako bi se sačuvao originalni zapis bez oštećenja, a dubl se izdavao korisnicima.

Pripajanjem magnetnog zapisa, koji je bio u sklopu Službe planiranja programa osnovano je odeljenje magnetoteke sa posebnim smeštajnim prostorom i sledećim zaposlenim: Slavko Đokić, Kožul Ljubinko i Solomun Milan. Razvojem tehnologije i uvećavanjem broja magnetnih traka povećan je i broj radnika ove službe: Mirko Majstorović, Zoran Tabaković,  Vladimir Škorić, Dragan Popović. Pored obrade materijala, saradnici magnetoteke su bili primorani da po nekoliko desetina traka ručno prenose iz jednog prostora u magnetoskop, što su oni radili bez pogovora i veoma savesno. Video trake (QUADROPLEX) težile su od 8-12kg. Dnevna potreba za emitovanje, montaže i pregled materijala je bila oko 250-300 traka, kako u izdavanju tako i vraćanju u depo. Prema Pravilniku koji je ustanovila dokumentacija, materijal je morao da bude dostavljen 24 sata pre emitovanja. Na taj način završena je i odgovornost dokumentacije u vezi sa emitovanjem programa. O emitovanju i ispravnosti traka brinula je služba inspicijenata. Proširenjem programa i uvećavanjem fondova traka, postojala je stalna potreba za uvećanjem smeštajnog porstora, pa je 80-ih izvršena adaptacija i proširenje magacina u Aberdarevoj. Ujedno je za filmski materijal otvoren prostor u Košutnjaku, gde su tada po prvi put bili montirani klizni regali. U depou filmova je postojao poseban zaštićen deo za snimke izuzetne važnosti koji su mogli da budu izdati samo uz specijalno odobrenje glavnih i odgovornih urednika.

Zbog nedostatka video traka, a na veliku štetu, brisani su pojedini zapisi da bi se snimao tekući program. Brisanje traka je bilo u isključivoj nadležnosti autora emisija bez ikakvog uticaja dokumentacije.

Tokom rada u centru dokumentacije bila je uspostavljena izuzetna saradnja sa ostalim republičkim TV centrima, pa je u tom smislu ustanovljen sistem razmene iskustava u vidu godišnjih skupova šefova dokumentacija. Sem radnika TV LJubljana rukovodioci svih centara su prošli kroz dokumentaciju TV Beograd radi sticanja dodatnih iskustava.

Zahvaljujući brizi i odnosu prema materijalu radnika centra dokumentacije sačuvan je celokupni zapis u proteklom vremenu na filmu, video trakama i fotografijama. Godinama se vodila polemika oko nabavke komjutera za obradu materijala. Međutim, još uvek se radilo ručno uz izuzetno zalaganje i odgovornosti samih radnika da bi svaki kadar bio zabeležen i dostupan autorima programa. Taj problem je rešen tek u drugoj polovini 1983. godine što je u mnogome olakašalo i osuguralo zaštitu podataka uskladištenih fondova.

Velika je šteta što su mnogi događaji ostali nezapisani, bilo zbog nerazumevanja nadređenih bilo zbog nedostatka traka. Po onoj izreci „što nije zapisano nije se ni dogodilo“  dragocena zbivanja ostala nezabeležena.

Posle odlaska u penziju ostavila sam ekipu visoko stručnih i poslu privrženih saradnika bez kojih ne bih mogla sve ovo da postignem.

Od 40 radnika dokumentacije skoro polovina je bila sa visokim obrazovanjem. Bili su zastupljeni: Filološki fakultet, koji je bio obavezan za grupu prevodilaca (engleski, francuski, ruski, nemački), zatim je bilo istoričara umetnosti, geografa, istoričara, zatim sa katedre za svetsku književnost pa čak i dramaturga. Na početku za saradnika sam imala i arheologa.

Kako su na programima televizije zastupljene sve oblasti stvaralaštva, nije bilo važno sa kog fakulteta dolaze saradnici.

Moram da naglasim naročito i to da podvučem, da sam imala izuzetno dobar tim. Da nije bilo njih ja ne bih mogla ništa da postignem. U dokumentaciji je bilo živo kao u košnici, ali bez trutova. To su bile radilice. Znalo se šta ko radi, ali nije bilo onog tipičnog „to nije moja oblast“, ili „koliko sam plaćen toliko ću da radim“. Zbog toga sam se veoma zalagala za plate mojih saradnika. Pa sam shodno tome i sistematizacijom radnih mesta predvidela i zvanja poput: prevodilac, stručni saradnik, samostalni stručni saradnik, bibliotekar, muzički saradnik, montažer, i na taj način zamenila nepravedno imenovanje u dokumentaciji sa tehnički saradnik.